Turbulentna godina i po za nama sa pandemijom i ograničenjima u svakom smislu pokazala je da ljudi mogu da se prilagode različitim nedaćama ali da duh mora i treba održavati uz dozu kvalitetnog kulturnog programa.
Ovogodišnje izdanje Nišville-a vratilo je onu dobro poznatu atmosferu kako Niš izgleda sredinom avgusta. Masa ljudi (doduše za nijansu manje nego prethodnih godina- što je i za očekivati) kroz nišku tvrđavu bilo da su krenuli na glavni program ili pak za one kojima više leži program na besplatnim binama nemoguće je ne primetiti i to je nekako ona najveća sporedna čar koju ovaj festival nosi.
Kad smo kod glavne čari ili ti muzičkog programa ove godine , organizatori su se pobrinuli da ponuda bude po svačijem ukusu. Pa su tako oni pravi i ozbiljni jazz sladokusci imali prilike da čuju klasične jazz sastave koji su im priuštili pravi gušt za uho. Neki od njih bili su: The Belgrade Dixieland orchestra, Per Bass Viking Mathisen trio, Stone Raiders, Jah trio, Organ Quartet…
Za one kojima pak više prija “tvrđi” zvuk druge večeri Nišville-a , Stanley Jordan sa fantastičnom izvedbom Hedrixa opravdao je sva očekivanja. Da stvar bude jasnija oni koji su ovog gitarskog virtouza slušali na ovom istom festivalu 2011.godine nisu ni sumnjali šta ih očekuje a za one koji su imali prilike da ga prvi put slušaju bez obzira što nije ovog puta izvodio svoj opus nekom novom prilikom i dolaskom sa sigurnošću je čekirao buduće fanove.
Naravno , pored njega najveći nalet publike se i ostalih večeri osetio sa približavanjem nastupa headlinera. Subotu veče obeležio je nastup Gorana Bregovića sa Orkestrom za svadbe i sahrane. Važno je da spomenemo da je on ovgodišnji dobitnik nagrade “Šaban Bajramović”. E sada ko je pomno pratio portale ili i sam prisustvovao ovoj ceremoniji mogao je čuti i videti različitu reakciju publike. Nekima ova odluka organizacije nije bila prava ali objektivno posmatrano ukusi su vazda bili različiti i ako se nije moglo uticati na to ostaje samo da se bar sa ljudske strane ispoštuje.
Gledano sa strane , poslednje veče festivala i nastup Jamajčanina Anthony B-ja nekako je bio pun pogodak organizatora za fajront do sledećeg izdanja Nišville-a. Da li njegova energija, poruke koje šalje kroz tekstove pesama ili regge muzika koja nekako uspeva svaki put da “legne” nišlijama učinili su da kod svih koji su se našli u tom trenutku preko puta bine istera na površinu osećaj slobode, ljubavi , snage i ono najvažnije nadu i veru da što nas ne ubije to nas ojača.
Na kraju, ne i manje bitno programi na besplatnim binama (wellcome stage, hip hop, midnight , open stage…) širom tvrđave zasijali su u punom sjaju. Onaj ko je bio željan dobre muzike a otvorenih vidika ka različitim žanrovima imao je slatke muke da u isto vreme isprati sve što ga je zanimalo. Nekad i ta pregršt u programu zna biti otežavajući faktor kada krenete na Nišville ali malo „žrtvovanja“ u uklapanju vremena posle godinu i po dana čekanja da ponovo odemo na festival ima svoju draž.
Tekst: Julija Krstić
Foto: Aleksandar Mijalković
