Od 13. do 16. avgusta Niška tvrđava ponovo je postala mesto na kojem se muzika ne deli po žanrovima, generacijama ni granicama. Ovogodišnji Nišville doneo je svetska imena, domaće izvođače, nišku rok istoriju, pozorište, književnost i veliki broj pratećih programa.
Nišville je odavno prestao da bude samo džez festival. To više nije ni posebno iznenađenje, niti nešto što treba dodatno objašnjavati. Ovogodišnje izdanje samo je još jednom pokazalo koliko je granica između džeza, bluza, soula, funka, world musica, roka, hip-hopa i drugih muzičkih izraza zapravo propusna kada se iza nje nalazi dobra festivalska ideja.
Od 13. do 16. avgusta Niška tvrđava bila je domaćin 32. izdanja festivala, sa pet festivalskih bina i programom koji je, prema zvaničnim podacima organizatora, obuhvatio više od 300 programa i više od 1.000 izvođača. Uz glavni muzički program, Nišville je i ove godine objedinio pozorište, književnost, strip, vizuelnu umetnost i druge sadržaje.
Festival koji ne traži od publike da bira
Jedna od najzanimljivijih stvari ovogodišnjeg Nišvillea bila je upravo njegova programska širina.
Prvo veče otvoreno je nastupima Ive Barčića i Mikana Zlatkovića, a zatim su se na Main Stageu smenjivali Stochelo Rosenberg i Yannis Constans Trio, Vlatko Stefanovski Trio i britanski Incognito. Veče su zatvorili KAL i Zejna.
Na papiru, teško je zamisliti različitije izvođače. U prostoru festivala ta razlika postaje manje važna. I upravo tu se možda nalazi jedna od najvećih vrednosti Nišvillea: publika ne mora da se opredeli za jedan muzički svet. Može da dođe zbog džeza i završi uz funk. Može da dođe zbog Vlatka Stefanovskog, a ostane zbog Incognita. Može da se nađe ispred bine zbog imena koje dobro poznaje, a da usput otkrije izvođača za kojeg ranije nije čula. To je, zapravo, jedna od osnovnih funkcija dobrog festivala – da publici ne daje samo ono po šta je došla, već i nešto što nije znala da želi.
Drugo festivalsko veče možda je najbolje pokazalo koliko široko Nišville razume pojam muzičkog festivala.
Paquito D’Rivera doneo je vrhunski jazz i latino senzibilitet, dok je Boney M sa Maizie Williams publiku odveo potpuno drugim putem – prema disko i funk zvuku. Veče je zatvorio Del Arno Band, jedno od najvažnijih imena regionalne reggae scene.
Nišville već godinama koristi džez kao neku vrstu zajedničkog jezika, a ne kao ogradu. Ove godine to je bilo posebno vidljivo. Festival nije pokušavao da publici objašnjava zašto određeni izvođač pripada njegovom programu. Umesto toga, pustio je muziku da sama pokaže gde su joj granice.
Treće veče donelo je još jednu zanimljivu kombinaciju. Afro Gitano spojio je različite muzičke tradicije i savremeni festivalski senzibilitet, Kyoto Jazz Massive otvorio vrata japanskoj klupskoj i jazz sceni, a The Amy Winehouse Band doneo u Tvrđavu muziku jedne od najprepoznatljivijih umetnica 21. veka. Program je zatvoren nastupom luksemburškog trija Dock in Absolute.
Nastup The Amy Winehouse Banda posebno je privukao pažnju publike, ne samo zbog imena koje nose već i zbog činjenice da su članovi benda bili muzičari koji su sa Amy Winehouse nastupali tokom njene karijere. U Nišu je njihov nastup bio jedan od trenutaka kada je festivalska publika prestala da bude samo publika – Tvrđava je postala veliki zajednički prostor sećanja na umetnicu čija muzika i dalje ima snažan emotivni uticaj. Ali ono što je važno jeste da se Nišville nije završio na velikim imenima.
Na drugim festivalskim binama tokom sva četiri dana nastupali su brojni izvođači iz Srbije i regiona, kao i mladi sastavi iz različitih evropskih zemalja. Open Stage je, između ostalih, ugostio bendove iz Srbije, Mađarske, Italije, Bugarske i Grčke.
Nedelja je bila posvećena niškom rokenrolu i bendovima koji su obeležili više od šest decenija lokalne muzičke scene. Na Main Stage-u našli su se Daltoni, Galija, Lavina i Bohemija. Time je Nišville napravio nešto što veliki međunarodni festivali često zaborave: okrenuo se prema gradu u kojem postoji.
Jer festival može da dovede Incognito, Paquita D’Riveru, Kyoto Jazz Massive ili The Amy Winehouse Band. Može da dovede muzičare sa svih krajeva sveta i napravi međunarodni program kakav bi svaki grad želeo. Ali njegova prava veza sa publikom nastaje tek kada ta publika na festivalskoj bini prepozna i sopstvenu priču.Zato je poslednje veče imalo drugačiju težinu.
Galija nije samo još jedno ime na festivalskom plakatu. Daltoni, Lavina i Bohemija nisu samo izvođači koji su popunili satnicu. Oni predstavljaju različite generacije jednog grada i njegove muzike.
A kada se ta priča našla na istoj bini sa međunarodnim programom prethodnih večeri, Nišville je na neki način zatvorio krug – od sveta nazad do Niša.
Nišville nije samo ono što se dešava na Main Stageu
Još jedna važna stvar ovogodišnjeg izdanja jeste činjenica da se festival ne završava kada se ugase reflektori glavne bine.
Nišville Jazz Theatre ove godine obeležava deseto izdanje, a festivalski program obuhvatio je i predstave, književne programe i vizuelnu umetnost. Pozorišni program otvoren je još 8. avgusta i bavio se temama poput migracija, identiteta, rata i savremenog društva.
Grad u gradu
Na završnoj konferenciji direktor Nišville Jazz Festivala Ivan Blagojević rekao je da je ovogodišnje izdanje okupilo oko 200.000 posetilaca, približno koliko i prethodnih godina, dok je najposećenije bilo petak veče, kada je nastupio Boney M.
Ipak, uspeh festivala ne meri se samo brojkama. Važno je i koliko je publika otkrila novih izvođača, koliko je mladih muzičara dobilo inspiraciju, koliko je ljudi iz drugih gradova zbog festivala došlo u Niš i koliko je novih susreta i iskustava nastalo upravo u Tvrđavi. Jer festival nije samo ono što se dešava na bini, već i ono što ostaje među ljudima nakon što se muzika ugasi.
Između uspeha i pitanja koja ostaju
Ovogodišnji Nišville održan je u trenutku kada kulturna produkcija u Srbiji nije u jednostavnoj situaciji. Uoči festivala organizatori su javno govorili i o problemima sa sponzorskim prihodima, dok je cena kompleta za četiri večeri glavnog programa iznosila 4.500 dinara.
I upravo zato je ovogodišnje izdanje zanimljivo posmatrati i izvan same muzike.
Jer festival ovakvog obima nije samo pitanje programa.
To je pitanje infrastrukture, finansiranja kulture, odnosa grada prema kulturnim manifestacijama, publike, sponzora, umetnika i čitavog sistema ljudi koji rade iza scene da bi nekoliko hiljada ljudi moglo da provede veče pod svetlima festivalske bine.
Nišville je i ove godine uspeo da napravi ono zbog čega je važan – da na nekoliko dana Niš postane tačka susreta različitih muzičkih i umetničkih svetova. Ali činjenica da je festival uspešan ne znači da pitanja o njegovoj održivosti treba da prestanu da se postavljaju. Naprotiv. Što je festival važniji za grad, to je važnije razgovarati o tome kako će izgledati za pet, deset ili dvadeset godina.
naslovna fotografija – Mario Denić
